-----BEGIN PGP SIGNED MESSAGE-----
Hash: SHA512

On 02/02/2011 02:24 AM, Ged wrote:
> Danijel Turina wrote:
>> On 01/31/2011 03:01 AM, Ged wrote:
> 
>>> Koren ovog drugog
>>> je da li Aristotelove zakone misljenja moramo smatrati univerzalnim.
>>
>> Tu leži problem. Naime, sve što je Aristotel pisao kroz povijest se
>> činilo logičnim, razumnim, pa čak i jedinim mogućim, a malo po malo se
>> za svaku takvu stvar pokazalo da je tek nekakva aproksimacija ili
>> naprosto privid. Pogotovo je tome slučaj u kozmologiji, a budući da
>> Aristotelova kozmologija i teologija počivaju na istim temeljnim
>> konceptima i umovanjima (krug i sfera su savršeni lik i tijelo pa su
>> kretanja planeta i zvijezda sigurno kružna, jer kakva bi bila, ne valjda
>> nesavršena), rekao bih da i njegove "logične" koncepte o Bogu treba
>> naprosto otpisati.
> 
> Da, tu se nalazi kljuc, ali je velicina tog problema tolika da trenutno
> nemam cak ni nagovestaj u kom bi se pravcu mogao traziti izlaz. Mi
> mozemo lako videti gde je sve Aristotel pogresio, u mnogim oblastima.
> Njegove ideje o Bogu su skoro sigurno jednako problematicne. Ali zakoni
> misljenja, logika i razum koji se oslanjaju na njegove zakone misljenja
> su skoro neresiv problem. Meni je lako zamisliti da je i to samo
> specijalni slucaj nekih mnogo opstijih pravila razmisljanja. Ali oni
> jesu osnova naseg razmisljanja, i ako ih prosto otpisemo, nemamo nacina
> da procenjujemo vrednosti sopstvenih zakljucaka. Gube se kriterijumi,
> metodologija spoznaje cija je pouzdanost poznata, sve postaje moguce, i
> sve jednako verovatno. Ovo je u stvari tacka razilazenja raznih pogleda
> na svet. Nisam uopste ubedjen u vrednosti licnog iskustva ako ono nije
> praceno kritickim misljenjem. A gubitkom pouzdanosti pravila misljenja,
> kroz prozor ode i kriticko misljenje. Na njegovo mesto se implicitno
> stavlja neko amorfno ubedjenje da mi jednostavno znamo sta je u nasim
> licnim iskustvima istina, a sta zabluda. Ljudi jednostavno "veruju sebi"
> ... ali na osnovu cega? Kom to delu sebe veruju? I kako se to zna da je
> bas taj deo pouzdan, kad znamo koliko su nepouzdani svi ostali delovi?
> Pri cemu smo upravo otpisali zakone misljnja koji su jedini do sada
> izdrzali probu vremena. Kako sada stvari stoje, ili nemamo razloga da ih
> odbacujemo, jer jesu univerzalni, ili je to nekorisno, jer ih nemamo
> cime zameniti (sto bi bilo bolje od njih). Kada bi razne duhovne prakse
> davale jasnije i pouzdanije rezultate na jednom vrlo bazicnom fizickom
> planu, dakle nesto sto zbog neposrednosti tih rezultata ne zahteva
> obimna tumacenja koja zavise od gomile neproverljivih teoloskih
> pretpostavki ili niz problematicnih, ne-aristotelovskih metoda
> misljanja, bilo bi lakse napraviti tako ogromne konceptualne skokove u
> pogledu na svet.

Moj pokušaji rješavanja tog problema se sastoje u istovremenom
uvažavanju temeljnih principa na kojima je Aristotel bazirao svoju
logiku, ali kroz primjenu tih principa na različiti način. Ono što ja
radim pokušavajući napasti kompleksni problem je najbliže opisivo kroz
analogiju s "many worlds" interpretacijom kvantne teorije, dakle
istovremeno radim s više mogućih rješenja nekog problema i sve ih
tretiram kao istinite na svoj način sve dok prateći liniju razmišljanja
koja slijedi iz jednog paralelnog rješenja ne dođem do kraja, odnosno
dok se linija ne pokaže kao netočna. Na takav način postupno "kolabiram"
moguća rješenja dok u idealnom slučaju ne ostanem s jednim. Zbog
složenosti tog procesa ljudi skloni pretjeranoj linearizaciji i
redukcionizmu nisu u stanju shvatiti moje razmišljanje dok ono ne
poprimi manje-više finalnu formu, dakle dok ne dođem do rješenja. Onda
im rješenje izgleda logično i racionalno, ali proces bi im izgledao kao
totalni kaos pun paralelno funkcionirajućih kontradiktornih
interpretacija. Ja ne bježim od kontradikcija sve dok se ne pokaže
konačna istina. Kontradikcija i paradoks su očekivani u procesu
spoznavanja, i potreba za čistim situacijama prije nego dozrije stvarno
rješenje zapravo proizvodi panični bijeg u mentalnu sigurnost, a ne
pravo rješenje. Isto tako, parsimonija me uopće ne obavezuje, tako da u
procesu modeliranja mogućih rješenja uopće nisam opterećen Occamovom
oštricom; bitno mi je da pronađem rješenje koje za početak uopće ima
smisla, odnosno više takvih, a onda testiranjem hipoteza u praksi
eliminiram opcije koje imaju manje smisla, i "potkresujem" suvišnosti i
manje elegantne aspekte neke teorije, čime se ona približava
matematičkoj jednostavnosti. Dakle za početak nemam ništa protiv toga da
teorija izgleda kao božićno drvce, sve dok na njemu lampice svijetle.
Ako mi za funkcionalnu teoriju treba leteći svizac koji zamata Milku, ja
ću ga bez problema koristiti u razmišljanju, ali ako ga u nekoj točki
mogu zamijeniti nečim elegantnijim, to ću napravit.

- -- 
http://www.danijel.org/
-----BEGIN PGP SIGNATURE-----
Version: GnuPG v1.4.10 (GNU/Linux)

iEYEAREKAAYFAk1JImMACgkQU8G6/NHezOdJSACfVcuOdgcNMNHBLkcAdOneoJIm
hOwAoO5aCTsJA5Y50j29hNIpxWqiR1vD
=VF18
-----END PGP SIGNATURE-----